[Abracus]

Лаћарак је 1910. изгледао овако: Када се долазило из Митровице у село, а чим се прешла железничка пруга, почео је лаћарачки атар. На десној страни пута, одмах у близини пруге, била је једна кућа. Даље по тој страни уопште није било кућа, већ су то биле њиве, а поред њих биле су две лепе стазе између брестова и храстова све до села. На левој страни пута биле су три-четири куће, а остало су биле њиве све до „Лазарковог“ винограда. Иза овог винограда у правцу села било је, а и данас је ту „Ново гробље“. Идући даље „Друмом“ (тако се звала главна улица) у село наилазило се на улицу која се звала „Сремачки шор“ на десној, а на левој страни био је „Мађарски шор“. Затим је дошао на ред „Црквени шор“ на десној, а „Ћуковац“ на левој страни. Део села преко пруге идући „Ћуковцем“ звао се „Чкаљевац“. Наишло се даље на „Трећи шор“ на десној, и на један сокак на левој страни, који се звао „Златни шупак“. Тај сокак имао је на десној страни свега две куће, а на левој страни било је око седам-осам кућа, а све остало била су гувна и баште. Сасвим на крају овог сокака била је на десној страни кућа Милоша Јанковића – Муње. Из овог великог сокака одвајала се два мања сокака и то, један лево у правцу прелаза преко пруге, и други десно у правцу сеоских ледина. На крају села на десној страни био је „Четврти шор“. Исто на крају села, на левој страни, било је једно мање циганско насеље, углавном тамо су становали Цигани звани „Клиње“. Сремачки шор – Црквени – Трећи и Четврти шор, пресецао је по пола, један сокак, који је ишао од атара са источне стране села све до атара на западној страни, односно у правцу Старог гробља. На делу тог сокака између „Сремачког шора“ и „Црквеног“, било је опет циганско насеље, које се звало „Вртлог“. Ту су становали Цигани тадашњи и будући свирачи. Они су углавном од тога живели. Била су ту два чувена свирача на виолину, Пера отац и Млађа, син. Они су били „слухисти“, а свирали су „убиствено“ како се то онда говорило. Био је ту онда и циган Влада звани „Лајба“, такође свирач, који је имитирао судију Лабоша у Митровици и он је био његов идеал само због тога, што је носио наочаре (цвикер, наочаре без држача на ушима).
То би био опис села. У селу је постојала општина, школа и кафане: Мије Ћурчије званог „Тудило“, Иве и Илонке Марковић и Салеркин – „бирцуз“. Трговине су имали: Рада Кличковић, Јевреј Милер, Салерка. Ту су били и бријачи Јоца Јефтић – Кунђур и Тони Велч. Ковачи су били: Петропољац, одмах на почетку друма и други Обрад Кличковић. Месари су били: Стева Радојевић и Керн. Колар је био Ђура Манвајлер и Јоца Кличковић. То је био центар села. У другим шоровима, била су два јеврејска дућана и још два обућара и ковача и један бријач. Био је и сарач Иван Рихтарић.
Немци су били насељени углавном у центру села или мало даље од њега, али их уопште није било далеко од центра. Ово уједно значи још и то, да су Немци били привилегисани и у том погледу и њима су давани плацеви и најбоље оранице земље. Ти Срби, Немци и сви остали који су живели у центру, били су сасвим други народ од оних људи, који су били ближе периферији или сасвим на њој. То су били, као што се говорило, нека врста „Ћошкароша“, односно били су кафански људи. То су били Срби, а Немци су се издвајали са својим начином живота и неким навикама, које су донели собом „из белог света“. Онај други народ, даље од центра, сматран је као „простији“ и они су долазили ближе општинској згради и цркви, која је исто у центру, само кад су требали и морали да дођу. Тај народ је био врло гостољубив и поштен, а вредан на послу као црв. Зато је у оном делу села, у Центру, било увек „пропалица“, који су своју земљу продавали и пили у кафанама (бирцузима) до бесвести, тако да су их гурали на колицима кући (Коцкар, Шишко и други). Када су сасвим пропали онда су били пудари, субаше, слуге и коначно умирали по туђим шталама. Ово због тога, што у Аустрији у то доба, није било законског прописа, који би забрањивао, да се може продати сва земља, као што је то било у Србији некада, а и данас. Немци су ову ситуацију у почетку добро искористили и куповали Србинову земљу. Ниједан Немац ово није урадио са својом земљом. Срби су се на њих ускоро угледали, па већ после I светског рата, ни они нису више ово радили. До почетка поменутог рата, ипак је био најбогатији човек у селу Србин (породица Рајшић) сељак од 120 јутара земље. То је за оно доба у Срему био богат човек.
Главна улица у селу – друм био је камен, а сви остали шорови били су некалдрмисани, и средином и поред кућа, па је у селу било такво блато да људи нису могли прећи на другу страну шора, него су се помагали бацањем кукурузовине по блату и тако правећи стазу. Поред кућа је била исто кукурузовина, па се зато и говорили, да су Сремцима краве појеле тротоар. За превлачење кукуруза у јесен, сељаци су упрезали у кола и по 4 коња, јер су точкови упадали у блато и до главчине. Летом је опет шоровима била прашина и до пола метра дебљине, па кад се ова подигне, није се видело ни 10 метара унапред.
Иначе куће су се тада већ правиле од тврдог материјала, али још се сиротиња при градњи куће служила набојем, а затим черпићем (земљана цигла непечена и направљена од земље и плеве).
Сејала се пшеница, јечам, кукуруз, репица, грахорица (за стоку) и мишлингер опет за стоку (кукуруз, али учесто посејан, па је остао мали и зелен), кудеља за предиво и ткање рубља. Индустријско биље се још не гаји у већој мери.
Од индустрије била је у селу пилана „Варда“, са својом централом у Вишеграду и она је резала гатерима чамову грађу и даске.
Село је добило железничку пругу 7. августа 1891., а дупли колосек 21. априла 1928. године. Пошта је отворена око 1804. године.
Лаћарак је тада био у саставу Краљевине Хрватске и Славоније која је имала своју аутономију од 1868. На челу јој је био бан са седиштем у Загребу. Она је тада потпадала под Аустро-угарску монархију на челу са царем и краљем Франц Јосифом I са седиштем у Бечу.
Тада је био следећи новчани систем за целу царевину: од металног новца били су филир, крајцара (два филира), петак (пет крајцара), сексер (10 крајцара), круна (50 крајцара), форинта (2 круне), петокрунаш (пет круна) од сребра, мали златник од 10 круна и велики од 20 круна. Мали дукат (6 форинти) и велики дукат „сеферин“ (24 форинта). Мали и велики дукат нису били у трговачком промету, већ су они продавани као накит. Банкноте су били од 10, 20 и 100 круна. На свакој банкноти писало је да ће Народна банка одмах исплатити доносиоцу вредност исте и то у злату.
Општина је тада исплаћивала своје службенике и у банкнотама и у злату. Неки су одбијали да приме златнике, јер су исти били непрактични за ношење у џепу, а могло се десити, да се један златник од 10 круна лако замени са крајцаром, која је била од бакра, па се често и она сијала, ако је била новијег издања.


Текст у потпуности преузет из књиге ИСТОРИЈА СЕЛА ЛАЋАРКА (Од најстаријих времена до Првог светског рата), аутор Јанковић Д. Тривун, правник, а у издању самог аутора 1976. године.


Ако и ви имате неку занимљиву причу или анегдоту из бурне лаћарачке прошлости, додајте је овде!

[tucko07]

preuzeto sa nekog sajta, slucajno sam naleteo

LAĆARAČKE DEVOJKE

Kada sam, s jeseni 1943, došao u Laćarak, u rukovodstvu mesne skojevske organizacije, koliko se sećam, bili su: Jelka i Aneđlak Vinklerović, Jovanka Lazarević, Danica Cikuša, Jovanka Vitasocić, Branko Mrkšić, Bosa Barać i Lela Štrbački. Dok je SKOJ brojao oko 75 članova, u USAOJ-u bilo je preko dve stotine omladinaca. Sve su grupe Skoja i Usaoja bili vrlo aktivne. Njih su sačinjavale pretežno omladinke, jer su mladići već odavno bili otišli u partizani.

Laćarak je imao, tada, dp pet hiljada stanovnika. Pretežno Srba. Nemaca je bilo nešto oko šezdeset kuća. A Mađara oko dvadeset. Selo je držala nemačka vlast, a postojale su i mnoge folksdojčerske organizacije, kao i ustaški tabor i straža. Mesna nemačka vojna jedinica imala je sto predeset do dve stotine pripadnika, pa se odmah vidi da su je sačinjavali svi Nemci sposobni za oružje. Taj garnizon održavao je stražu u selu i oko sela. Druga nemačka jedinica obezbeđivala je železničku prugu. Najzad, u slu su povremenostacionirale veće nemačke jedinice regularne vojske, nekad i do dve hiljade vojnika. Sve je to, razume se, ometalo Narodnooslobodilački pokret u Laćarku. Ali, kao što će se videti, nije moglo sprečiti njegov porast i njegovu aktivnost.

Laćarska omladina izvela je mnoge akcije: širila proglase; pisala parole; lepila plakata; dok nije prešlla i na ozbiljna dela. Najaktivnije su bile sestre Jelena i Mala Badanjac, Anđelka i Jelka Vinklerović, Jovanka Vitasović, Jovanka Lazarević i Danica Cikuša.

Fašisti su imali pravu muku da održe u iole ispravnom stanju telefonsku liniju na cesti Laćarak - Čalma. Često se u Laćarku, te 1943. i 1944. godine, mogla primetiri neka užurbanost. U mnogim kućama oštrile su se testere i sekire. A uveče bi tridesetak devojaka i po koji omladinac krenuli na drum. Zahvatili bi čitav kilometar telefonskih stubova. I počeli da ih obaraju. Istina, dosta nespretno. Onako kako to već može nevešta devojačka ruka. Ali za desetak minuta stubovi su bili na zemlji i svaki prerezan bar na tri dela. U toku cele akcije najčešće su se čelue reči: ''Ko će brže!'' A najradosniji trenutak bio je lupanje čašica, kidanje žica i razvlačenje celog krša po kanalima i njivama. Tako bi telefonska linija u dužini kilometra, za nepun čas, prestala da postoji.

Uzalud su fašisti iz Čalme i Laćarka dizali telefonsku slušalici i pokušavali da uspostave međusobnu vezu. Uzalud su pucali i iz Čalme i sa laćarskih bunkera. To nikog nije brinujlo. Istina, meci su padali pored samih devojaka, ali one su već odavno doživele vatreno krštenje. Ponoć bi već prošla. A laćaračka obladina, puna smeha i pesme, vraćala se kući. Kao da ide sa neke priredbe i igranke... Ujutro, fašisti bi izveli čitavu četu vojnika na teren i kupili isečene stubove i rastrgani materijal. Dok je omladina likovala nad službenim izveštajem kako je ''noćas grupa partizana isekla telefonske stubove na liniji Laćarak - Čalma''.


I


U leto 1944. godine, dok je žetva bila u punom jeku, stara želja laćaračke omladine počela se ostvarivati. U rukovodstvu omladine svisu bili srećni kad sam rekao: ''Sutra uveče ćemo u akciju. Palićemo pšenicu na fašističkim imanjima i njivama naših ljudi odakle bi fašisti mogli rekvirirati žetvu. Praktično - zapalićemo pšenicu na imanju stare kaznione, na Sekickomi Cickovom salašu.''

Iako smo ovu akciju čuvali u tajnosti, o njoj se brzo proneo glas kroz selo. Sve jedno drugom u poverenju! Uostalom, to je bila poznata stvar da Laćarci ne mare mnogo za konspiraciju. Poznat je bio i njihov izgovor: ''Mi krijemo samo od fašista, a među sobom ne.''

Uveče, radi obezbeđenja akcije, psustio se iz Grgurevaca jedan vod od komande područja. Kad je pao mrak, u Laćarku je nastala opšta živost kao da u selu ne postoji ni jedan fašist. Oko šezdeset omladinki i nekoliko mladića, pod zaštitom partizanske stražare, krenulo je, najzad, u akciju.

Posle sata hoda, izbili smo na tromeđu Laćarak - Čalma - Stara kazniona. Tu je svako uzeo po red krstina i, sa jednom buktinjom, počeo da trči od jedne do druge, ostavljajući za sobom sve veći i veći preteći plamen. Na jedan mah se sve užari oko nas. Fašisti iz Čalme, sa pustare, iz kaznione i Laćarka počeše pucati, rafal za rafalom. Kiša metaka zabadala se oko nas, jer su naše buktinje i plameni tregovi iza nas bili dobra mete za neprijatelja.

-Ležite u kanal! Komandovao je neko od straže. Ali malo je ko legao. Naša zaštita zaposela je teren kanalima. To su svi znali i zato se nisu bojali vašista.

Prvi vulkan dizao se sa nekoliko kamara neovršene pšenice na Cickovom salašu, jer je u svakoj moglo biti tri stotine krstina, pa i više. Crvena oosveta zabadala se u nebo i pretila na sve strane. Bili smo ponosni na svoje delo. Krenuli smo kući s pesmom, jer smo znali da pšenica iz Srema, pšenica iz Laćarka, neće stići fašistima. Ispunili smo zavet cele naše omladine. I želju svih laćaračkih devojaka i mladića.

II

Dugo su ustaše smatrale Anku Turk, učenicu VI razreda gimnazije, najaktivnijom članicom ustaške mladeži. Ustaška kapa na glavi, ustaški pozdravi i celo njeno držanje navodili su da je ona članica ustaške mladeži.

Anka se stalno kretala u ustaškom taboru i društvu oko njega. Zto niko nije mogao ni slutiti da je ona još 1942. godine postala skojevka, član mesne skojevske organizacije u Laćarku i da je sve što je činala, radila po zadatku, kako bi što bolje koristila Narodnooslobodilačkom pokretu svog naroda.

U Laćarku je uvek bilo nemačke vojske. Ala malo je dana prošlo da se u selu nije zadesilo bar nekoliko partizana. Tako se početkom 1943. godine, nalazio ovde Milan Korica-Kovač, radi obaveštenja o fašističkoj vojsci. I sasvim je prirodno što mu je, u tom poslu, Anka Turk bila glavni pomoćnik.

Tih dana doneta je odluka da treba likvidirati Andriju Cikoru, tabornika ustaškog tabora, koji je, kao organizator mnogih zločina, već dozlogrdio narodu. Postavljalo se samo pitanje kako to sprovesti u delo? Najzad je napravljen i plan.

Bio je lep prolećni dan. Negde oko 4 časa posle podne. Upravo vreme kad se Cikora sa ''posla'' vraća biciklom kući. U kući Milinka Konjevića, koja je preko puta Cikorine, nalazi se Kovač. Anka se šteta ulicom i osmatra kad će Cikora da naiđe. Kada ga je ugledala, dala je znak Kovaču. Bilo je vremena da Kovač pređe do Cikorine kućće i da se skloni u duboki ulaz. Malo zatim stiže i Cikora. Silazi sa bicikla. Jednom rukom otvara vrata. Drugom drži bicikl. A onda oseti cev parabeluma nedaleko od sebe. Nije se zbunio. Brz trzaj vratima. I ludi trk preko dvorišta. Jedan, drugi, treći pucanj... Ali bez uspeha. Letak sa natpisom: ''Ovako će proći svaki fašisti i narodni izdajnik'' spremljen da igkasu Cikorin leš, morao je da pričeka bolje dane.


III


Svi izveštaji o ustaškoj mesnoj straži upućivali su nas da bi sa vodnikom straže Ivelićem trebalo doći u dodir. Tražio je društvo seoske inteligencije. Kretao se među laćaračkim srednjoškolcima, pa je često i bio i sa Ankom Turk. Koliko se moglo znati nije imao nekih zločina na dušu. Stoga se Anka, jednog dana, rešila da pokuša. Kad se našla sa njim ona mu je jednostavno kazala: ''treba drugovi da govore nešto s tobom.''

Ivelić se uplašio više nego što se očekivalo. Ipak je pristao. Anka ga je odvela u kuću gde se nalazio Kalo Mars Jaša, član sreskog Komiteta Partije, koji je razgovarao sa njim. Posle toga Ivelić je pristao na saradnju sa partizanima. I od tog vremena počeo je da dotura oružje, uglavnom pištolje i bombe, a i poneku pušku. Istina, za novac, ali i to je dobrodošlo.


IV


Jednog popodneva, tog istog proleća, negde oko četiri časa, pred kućom Ane Turk zaustavio se neki biciklist. Pogledao u kuću i kad je pročitao firmu, na kojoj je pisalo ''Paja Turk stolar'', ušao je unutra. Na dozivanje ''gazde!'', izašao je čovek, koji je zapitao?

-Koga tražite?

-Gospođicu Anu Turk. Da li je kod kuće?

-Jeste. Tu je. Uđite unutra.

U sobi, gde je pozvan, sedela je sama devojka.

-Jeste li vi drugarica Ana Turk?

-Ja sam.

-Evo ovo je pismo za vas, rekao je mladić i pružio joj žuti koverat ''trgovačkog pisma''. Onda se okrenuo prema vratima i trgao. Ugledao je pušku o zidu. Anka je primetila njegovu nedoumici.

-Ne bojte se, nasmejala se. To je puška moga tate. Neće pucati na vas.

-To pismo treba da dostavite nekako ustaškom taborniku, Cikori, rekao je mladić.

Anka, razume se, nije mogla znati sadržinu pisma. Niti ga je smela otvoriti. Znala je jedino da se kuriri, koji joj je doneo pismo, zove Lođa Jurišić i da je iz Divoša. Ali je osećala da partizani stavlaju do znanja taborniku Cikori kako su im poznati njegovi zločini i da mu prete zbog zločina koje vrši nad narodom.

Sutradan, u toaboru je bilo mnogo življe nego obično. Anka je poslala Ivanku Bartoloma do Cikore. Poručila mu da je juče, dok se nalazila u taboru, nazvao neko iz ustaškog logora u Sremskoj Mitrovici i rekao da će danas doći u tabor da vidi kako se radi u Laćarku. Stoga bi trebalo, tobože, da se tabor uredi i spremi za goste. Cikora je poslao ključeve od doma tabora i rekao da ga članovi ustaške maladeži što lepše urede... Prali su pod, brisali stolice i stolove, ukrašavali slike, na prvom mestu Pavelićevu, a onda, u zgodnom trenutku, Anla spusti pismo u Cikorin pisaći sto.

Oko jedanaest časova bilo je sve gotovo. Skupili su se i članovi ustaškog tabora Cikora, Pelih i drugi. Čekalju goste iz Mitrovice. Cikora hoće nešto da spremi. Neke pribeleške, šta li. Zato otključava sto. Izvlači ladicu. Gleda nešto. Zagleda. Uzima, najzad, pismo. Otvara ga. I čita. Bled je kao krpa. Drhti. Strah mu prolazi kroz kosti. Svi prisutni su zbunjeni. Prilaze mu. On samo što je rekao: ''Ko je ovo ovde stavio?'' Celo društvo je zanemelo. Svi su shvatili o čemu se radi...


V


Prvih majskih dana, te iste godine, na vrata šestog razreda mitorovačke gimnazije, za vreme četvrtog časa, neko je zakucao. Nastavnik nije stiga da kaže uobičajno ''slobodno'', a agent mitrovačkog redarstva banu unutra. Neželjeni gost nije bio nepoznat đacima. O njemu se mnogo slušalo. Znalo se - kad se on pojavi, jedan ili više učenika će sutra izostati sa časa. I ko zna da li će ikada više doći? Stoga đaci prate sa strahom i zebljom svaki njegov pokret, dok on prilazi profesoru i nešto tiho govori. Svi primećuju njegovo skamenjeno lice. I jedva prepoznaju njegov glas.

-Neka izađe Anka Turk.

Anka se digla.

-Ja? Zapitala je iznenađeno.

-Pođite sa mnom, odgovorio je Kovačić umesto profesora.

Kada se vrata zatvoriše, nastade tajac. Niko ništa nije pitao. Ko bi još mislio na pravila stepenovanja? Samo su strah i zabrinutost ostali u očima.

Put od gimnazije do policije nije dalek. Prešli su ga za nekoliko minuta. A onda nezaboravni susret u kancelariji šefa gradskog redarstva. Eugen Đurić, sitan i omalen, ali strah i trepet u gradu, dugo ju je posmatrao kroz naočare i pun zajedljivosti.

-Znate li šta je SKOJ? Pitao je, ne skidajući oka sa devojke i lupkajući nestrpljivo olovkom o sto.

-Znam. To je - Savez komunističke omladine Jugoslavije.

-A otkuda to znate?

-Pročitala sam na objavama streljanih, letos, kada je u Mitrovici bio Viktor Tomić.

Odgovor kao da je odobrovoljio policajca, primetila je Anka, koja je inače znala razloge surovosti ovog zločina. Upravo za njegov slučaj u Divišu na Veiki petak 1942. godine. Đurić je, naime, te noći, pao na kolena pred komandirom čete Prvog fruškogorskog odred, ponavljajći izbezumljeno: ''Molim vas, nemojte me ubiti“ Nemojte, molim vas! Ja sam iz Srema. Narodni čovek. Majka mi je Hrvatica. Biću dobar, molim vas. Radiću šta hoćete...''

Naivni komandir nije primetio obmanu. Poverovao je na reč.

-Pusti ću te kući, rekao je. Neću te ubiti. Pustiću te, ali ćeš raditi za nas. Donositi pištolje i izveštaje...

-Hoću, videćete. Radiću sve što hoćete.

-U redu. Ali, ako me budeš slagao, doći ću pravac u Mitrovicu i na leđima ću te izneti...

Pošto je znala za tu rak-ranu u njegovoj karijeriji, začudila se promeni. A još više kad je Đurić, bez mnogo uvoda, počeo da govori kako je ona Hrvatica, kako treba i dalje dobro da se drži... I da bi ga morala ubuduće izveštavati, svakih petnaest dana, o svemu što se dešava u njenom razredu. Naročito o učenicima čija su braća, sestre ili roditelji pohapšeni ili streljani ili su u partizanima. Zato neka pazi, govorio je, ponovo posebno na one koji čitaju partizansku štampu ili propagiraju za partizane...

Čim se vratila kući, Anka je o svemu izvestila Đoku Brkića i Jašu Nemashajmera. Oni su joj, međutim, savetovali da prihvati zadatak, da ode na satana, da priča policajcu ono što se i iz novina moglo saznati, kak obi videla za čega će se on sve interesovati.

Posle petnaest dana anka je otišla do Đurića. On ju je upoznao sa novim policajcem, rekavši da će ubuduće njega obaveštavati o onome što su se već dogovoeili. Sastanak je zakazan posle petnaest dana.

Na drugom sastanku bilo je više pitanja. Novi agent bio je agresivniji.

-Jeste li razgovarali sa Ćirićem? pitao je.

-Jesam.

-Pa šta kaže?

-Priča o predmetima i ispitima.

-A sa drugima.

-Jesam.

-Šta oni pričaju?

-Dali su se u brigu zbog ispita. Juni se približuje, a gradiva je zaista mnogo.

-Znam. Ali šta govore o politici?

-Ništa. To us dobri učenici. Njih ne interesuje politika.

Izveštaj očito nije zadovloljio ustaškog policajca, pa ipak on se nadao...


***


U krugu ustaškog tabora u Laćarku i mesne ustaške straže počele su da kruže glasine da je pismo u Cikorin sto mogla da ubaci Ana Turk. Izgledalo je da će fašisti ući u trag mladoj skojevki. Zbog toga je Ana, u dogovoru sa mesnom organizacijom Skoja, napustila Laćarak i našla se uskoro u Trećoj vojvođanskoj brigadi. Pretres kuće njenih roditelja, neposredno posle njenog odlaska, samo je potvrdio da se sve preduzelo na vreme.


REPIJA


U kući Ljubice Vasilić, u Ležimiru, sve je normalno. Partizana kao i uvek. Veče je, 18. decembra 1943. Među mladićima i devojkama oseća se užurbanost pred polazak. Kosta Repić - Repija i Jelena Badanjac - Kaća, članocei sreskog komiteta skoja i Vukosava Pejinović - Žedna, član sreskog komiteta Partije dogovaraju se kako će stići do Martinaca. Kišna jesen učinila je blatnjavi teren skoro neprohodnim. Oblačno je. I hladno. Na polasku, videvši kako je Repija slabo obučen, Kaća je skinula svoj kretki kožni kaput i pružila ga Repiji.

-Evo, treba će ti.

-A što ako poginem? Šalio se Repija.

-Onda mi ne treba ni kaput. Nemoj da se ludiraš, Kosta.

[tucko07]

Noć je već čvrsto pokrila zemlju, kad su Repija, Žedna i još nekoliko partizana napustili Ležimir. I zašli u sremsku ravnicu. Jedno za drugim išli su poljskim putem, a najčešće preko njiva. Noge su upadale u blatnjavu oranicu, pa je putovanje sporo odmicalo. Stoga su šale i anegdote iz partizanskog života dobro dolazile. U kasnu noć stigli su, najzad, na jedan kilometar pred Martince, do Živićevog salaša, na koji su obično navraćali. Tu su se odmorili i raspitali o situaciji u selu, pre nego što će preći prugu. Rešili su da je najbolje ostati na salašu, i sutra, po danu, krenuti dalje. Obući će se seljačka odela, pa će kolima, kao da su radiloi seoske poslove u polju, ući u Martince.

Ujutro uspostavili su vezu sa mesnim rukovodstvom. U selu, javljeno je, nema ništa novo. Jedino ona fašistička vojska, koja se već duže zadržava... Ali je ulaz u Martince, kao i uvek ''slobodan''...

U toku dana došli su na salaš još dva partizana diverzanta - Čađa i Tonička. Žurili su na konjinma, u po bela dana, pokušali da pređu prugu. Fašisti su ih, međutim, spazili i pripucali, tako da su se morali vratiiti na salaš. Razume se, to nije bilo oprezni, jer su fašistički stražari i inače imali na oku Živićev salaš.

Po povratku Čađa i tonička se dogovore sa Repijom i Žednom da zajedno uđu u selo. Zapregili su konje, njih dvojica legli u kola, pokrili se kukuruzovinom, a Repija i Žedna su seli napred.

Bilo je veče, nešto oko četiri časa posle podne. Rampu od Laćarka su prešli sasvim mirno. Ali, čim su stigli do prve kuće, nekoliko Nemaca stalo je pred kola, a jedan podigao ruku i viknuo: Halt! Repija povuče za kasaje i konji stadoše.

-Legitimacije! Nastavio je nestrpljivo.

-Nemamo, odgovorio je Repija. Mi smo sa onog salaša. Tamo radimo, pa su nam i legitimacije tamo.

-Jeste, tako je! Umešao se i Nikola Sekulić, domaćin kuće koju je zaposela straža. Fašisti skoro da poveruju, kad dotrča ofisicir s pištoljem u ruci!

-Silazi dole! Vikao je na Repiju.

Repija hitro baci pogled na levu stranu, na kanal i neki trap zarepu svega nekoliko metara od kola. U magnovenju prebroja fašisti i kad se već rešio da skoči s kola, najdnom se predomisli. Sasvim hladnokrvno odgovori:

-Ljudi, šta vam je, pa mi smo sa onog salaša.

Međutim, lukavstvo nije pomoglo. Dok je silazio s kola, kaput mu se podigao. Ispod njega je  provirila bomba. To je bila dovoljna legitimacija. I za fašiste. I za Repiju. Repija stoga skoči natrag i potrča prema kanalu. Nemci jurnuše za njim. Neki opališe iz pušaka. Pogođen sa nekoliko metaka, Repija pade pored kanala.

Dok su fašisti trčali za Repijom i bavili se oko njega, Žedna skoči s kola i potrča natrag preko pruge, a zaim u polje, da, negde u duboku noć, stigne do Fruške gore. Čađa i Tonička, uprkost metaka, pobegli su, jedn na jednu, drugi na drugu stran.

Na cesti su ostala samo kola i u njima šmajser i dve torbe sa sanitetskim materijalom.

Dok je pored kanala ležao mrtav čobančić sa šumaljskih ledina, seoski sluga, poljoprivredni radnik... sekretar mesnog rukovodstva Skoja, sekretar mesne partijske organizacije Šumlja i član Sreskog komiteta Skoja - Kosta Repić - Repija...


II


Kosta Repić se rodio 1924. godine u Šumlju. Bio je najstarije dete Miloša Repića, najsiromašnijeg seljaka u selu. Repići su živeli krajnje osludno, u udžerici na kraju sela, u ''Zukvari''. Jutro zemlje ''prljuše'' na šumskom brdu ''Vetrenjači'' i četiri ruke - dve očeve i dve majčine, to je bilo sve. Zbog toga je Kosta upoznao, prvo, bedu i nemaštinu, pa onda sve drugo, ukoliko je toga i bilo.

Uzalud je seoski učitelj češće tražio od školskog odbornika i sreskog načelnika da se njegov najbolji đak, Kosta Repić, petičar od prve do poslednje, školuje o trošku države ili nekog dobrotvornog društva.

Sreski načelnik bi pitao:

-Pa čiji je on sin?

-Miloša Repića, molio bi uča.

-Koješta. Znaš i sam da je to nemoguće, mrštio i bi se načelnik i menjao razgovor.

Zato je Kosta počeo da služi vrlo rano. Još kao dečak. Tek što je navršio dvanaest godina, a njegov otac prodao ga je na pijaci. Kao da je bio rob. - Daćeš mi: metar žita i metar kukuruza, njemu hranu, par opanaka i kabanicu. Za godinu dana. Pa nek ti čuva ovce moj Kosta. - Ne, nemogu toliko. Mnogo je. Znaš i san da dete nema ni dvanaest godina, a, eto, nadnica je za odrasle osam dinara. Nego da ga hranim i odevam. Daću nešto i tebi. Samo odelo, neće biti baš novo, može i staro, zar ne? - Pa, odbro. Može. Može i staro. Kako kažeš, gazda, slegao je otac ramenima.

Od te godine Kosta je čuvao ove čas kod jednog, čas kod srugog gazde. Iz dana u dan. Po kišu. Po suncu. Leti i zimi. Izložen ćudima gospodara.

Dve - tri godine na čuvanju ovaca bile su, izgleda, dovoljen da Kosta ''odraste'' i da promeni posao. Postao je sluga u Radincima.


III


Avgustovski dan 1941. godine. Grožđe u šuljamskim vinogradima bilo je uveliko zrelo. U vinogradima omladine kao i uvek. Zato folksdojčeri iz Grgurevaca, koji su kontroliscali šuljam, nisu mogli uočiti sitnog ali živahnog mladića koga su svi zvali ''Repija'', a još manje posumnjati da on održava vezu sa partizanima. Repija je najčešće nosio kotaricu bresaka i grožđa. Koliko je takvih prolaznika! Ko bi posumnjao da ovaj dečarac nosi darove trideset i dvojici komunista partizana, koji su jedva pre nekoliko dana pobrhli iz mitrovačke kaznione? Zaista niko. Ćudno je to bilo i samom Žiki Laziću, sekretaru mesne partijske organizacije, koji ga je slao na opasan put.

Godinu dana kasnije, 1942, Repija je postao skojevac. Taim sekretar Skoja u Šumlju. Sekretar mesne partijske organizacije postao je s jeseni 1943. godine.

Sve akcije šumaljske omladine vezicane su za njegovo ime. I paljenje fašističkog žita, i prekopavanje cesta, i sečenje telegrafskih bandera i razni drugi poduhvati protiv fašista. Repija je postao brzo pojam u selu. Oličenje skojevca. Bez njega se niej preduzimalo ništa u sel. Uzalud je Repijina majka, videvši mu bombe i doznavši šta radi, pokušavala da ga odvrati. ''Kosta, sine moj, poginućeš, jadala se sirota. Zar ti baš moraš to? Ti si najmlađi i najluđi! Zar ne mogu to stariji od tebe?'' Kosta je znao jedan odgovor za sve: ''Ćuti, majko, ne znaš ti. To je borba.'' Strahujući sa majkom, otac jedva da mu je smeo spomenuti što.

Tako je išlo sve do oktobra 1943. godine, kad je Repija postao član Sreskog komiteta Skoja. I kad je povučen u srez.

Dva meseca kasnije, na sastanku sreskog komiteta Skoja, koji je osržan u Šišatovcu, doneta je odluka, da se Repija uputi na rad u donji deo pitrovačkog sela: u Laćarak, Martince i Kuzmin. Prvenstveno u Martince.

Novo zaduženje bilo je i znak novog prznanja za Repiju. I Laćarak, i Martinci i Kuzmin nalaze se zapadno os Sremske Mitrovice, prema Šidu. Pored njih prolazi glavna pruga Beograd - Zagreb. I glavna cesta. A na kilometar - dva, južno, protiče Sava. Sela su, za sremske prilike, velika. Broje od četiri do pet hiljada stanovnika. Svugde, a naročito u Laćarku i Kuzminu, bilo je dosta domaćih Švaba, folksdojčera. Pošto su i ovde počele oružane partizanske akcije još u zimu i rano proleće 1942. godine, razumljivo je što su fašisti označili ta sela kao naročito opasna.

Nemci su inače zavodili poseban režim u selima duž pruge. Preduzimali su niz specijalnih mera. Od Mitorvice do Beograda obezbeđivali su prugu sa pet pukova specijalno formitane vojske. Na svakoj železničkoj stanici, na toj relaciji, postojala je manja ili vaća nemačka jedinica. Ne retko prolazile su kroz ova mesta i veće jedinice nemačke regularne vojske. A s vremena na vreme, bogami, i boravile u njima. Najčešće su to bile jedinice upućivane na Istočni front ili one koje su se vraćale odande. Pored toga, u Mitorovici i Šidu postojali su jaki fašistički garnizoni.

Sve je to otežavalo širenje Narodnooslobodilačkog pokreta, a posebno kretanje pozadinskih radnika, ilegalaca. Zbog toga su u ta mesta upućivani samo iskusni i sposobni članovi skojevskih i partijskih organiacija, pa je tako došla i odluka da Repija krene tamo, odakle se, na žalost, nije više vratio. Ali gde je ostavio svetlu uspomenu na sebe i svoj rad.


ENO GA NA SENU


Jedno veče, krajem oktobra 1943. godine, trebalo je da odem iz Ležimira u Laćarak. U blagom padu od Fruške gore do Laćaraka, tu razdaljinu, od 17-18 kilometara, obično smo prelazili bez većeg napora za jednu noć. Zbog živog saobraćaja između Fruške gore i ravničarskih mesta ugaženi su na tom terenu staze i putevi, kojima su prolazili naši kuriri, čitave partizanske jedinice, a pre svega diverzantske desetine koje su se iz Ležimira spuštale do Laćarka radi miniranja pruge i dizanja vozova u vazduhu.

Istina, teren nije bio bez opasnosti. Desno na dva-tri kilometra je Čalma, izrazito fašističko uporište. A levo - stara kazniona, takođe njihovo uporište.

Na put je krenuo sa mnom i Negovan Despotović - Zeba, partizan koji se, u to vreme, nalazio na bolovanju. Rodom iz Laćarka, on je dobro poznavao teren, što je obećavalo veću sigurnost. Do Dočićevog i Kuncleovog salaša, negde na polovini puta, stigli smo bez smetnji. Tu smo se, po običaju, raspitali o prilikama tih dana, u potesu. Sluge su nam ispričale čudnu novost. Fašisti iz Čalme, kazali su, dolaze ovamo svako jutro, ustvari doteraju traktor i oru, a oko stopedeset drugih opkole potes. Čuvaju se partizana. Boje se za traktor voljda.

Pošto smo stigli dosta kasno, rešismo da ostanemo i da predanimo na Kunclovom salašu, pa sutra uveče da nastavimo za Laćarak. Sluge sa salaša su i dušom i srcem za partizane i ovo im nije bilo ni prvi ni poslednji put da nas primaju, obaveštavaju i pomažu. Ipak su nam savetovali, s obzirom na svakodnevno prisustvo Nemaca, da se dobro sakrijemo. Žena koja je važila kao domaćica na salašu rekla je da imaju ''bazu'' i, ako fašisti dođu, sakriće nas tamo.

Ujutro, naši domaćini ponovo su došli do nas. Po običaju raspitivali se o novostima, o našim borbama, za ovog ili onog partizana. Počeo sam govoriti o napadu naših jedinica na fašistički garnizon u Grgurevcima, kad naš razgovor prekinu haka traktora. Domaćica istrča i još se brže vrati.

-Drugovi, evo fašista! Već su blizu. Ulaze u slaaš. Pođite sa mnom. Sakriću vas u seno, tu na tavanu velike štale. Ja ću vas paziti. I obaveštavati, govorila je sva zadihana.

Zgrabim pušku i torbu. Ustrčim za domaćicom. A Negovan za nama. Nekoliko Nemaca zagleda svinjac pod kotobanjom, jedvatridesetak metara od nas! Ipak uđosmo u štalu, odmahz na tavan, u seno, koje su biroši, videlo se, uzimali za stoku.

Još se nismo ni sakrlia, a čujemo glas domaćice.

-Doboro jutro! Vi ste baš poranili? Šta zagledate? Da ne tražite možda partizane? Bože moj, godinama sam tu na salašu, a nikadada ih vidim.

Fašisti su, međutim, zatražili rakiju. Žena se vajkala. Daće im, rakla je najpsle, ali neka vojska ne ulazi u kuću radi pića.

Malo zatim, nekoliko Nemaca je ušlo u štalu, govoreći našto o stoci koju su gledali. Najednom, sasvim sam dobro čuo, jedan od njih je rekao: ''Eno ga! Leži gore, na senu!''... Negovan me pita očima - jesam li čuo! Jesam, klimam glavom. Šta da se radi? Misli su nam iste. Negovan ima kod sebe šibicu. Zapalićem oseno. Neka izgori seno i mi. Ali, pre toga ćemo se braniti. Tući ćemo ih kako se koji bude penjao na tavn, zašto imamo šmajser.

Ali odle se ništa nije dogodilu. Minuti su rasli u časove. Pomišljali smo na najgoe - sa su nas fašisti opkolili, da su javili Čalmu, da pripremaju lomaču, da hapse naše domaćine, da ih maltretiraju...

Gde je domaćica, pitamo se. Negovan bi da puši. Ali dim cigare može nas sasvim odati. Samo cev šmajsera viri iz sena. Dovedeni smo skoro do ludila. Vreme prolazi. Nemamo časovnik i ne znamo koliko je časoca. Huka traktora i dalje traje. Fašiste lepo vidimo sa tavana. Šta je to? Zašto nas ne napadaju? To ne možemo da shvatimo. Po vozu, koji je protutnja prugom, zaključismo da je oko deset i po časova. Izlaza nema. Moramo čekati, ma i najgore. Neizvesnot je taška kao olovo. Otkuda da je ovaj dan toliko duG? Je li on progutao sve dane pred nama?

Kroz glacu šta mi sve nije proško. I roditelji. I drugovi. I omladinska organizaciji... U mojoj torbi uvek je bilo materijala koji bi fašisti zaplenili sa apetirom. Ipak, računam, mogu ja uništiti u svakom momentu. Posle sat - dva napetost je popustila. Živci su smrvljeni. Da je zadrmeti bar malo!

Popodne, nešto oko tri časa, dašisti su se skuplali da pođu u selo. Tek tada nam je laknulo. Jedva što su napustili salaš, čuli smo glas naše domaćice. ''Drugoci, siđite. Otišli su gadovi.''

Kad smo napustili tavan, domaćica nam je ispričala o čemu se radilo.

- Čula sam kako je onaj fašist rekao: ''Eno ga! Leži gore, na senu!''. I znala sam da će te pomisliti da se to odnosi na vas. Međutim, to je on rekao za jednog psa, koji je ležao na onom selu pred štalom. Ali ja nisam nikako mogla da dođem do vas. Fašisti su se stalo vrzmali oko štale. Dosasi su kao stenice...

Večerali smo. Sačekali mrak. Pozdravili se sa domaćicom i ukućanima. I produžili put za Laćarak.


IPAK SMO SE MIMOIŠLI


Sneg napadao metar visoko. Prava sremačka zima. Trebalo je da otputujem iz Laćarka za Frušku goru. Verovatno je Ležimir. Sa mnom će proći još jedan partizan i drugarica i sreskog rukovodstva Skoja. Iz sela će nas prebaciti saonicama, jer je već napravljena kakva - takva prtina.

Bili smo, sve troje, obučeni u iznošena seljačka odela - kratki crni zimski kaputi ''burke'', astraganske kape ''kerkape'', čakšire sa uskim nogavicama, preko kojih smo nazuli čarape, a na nogama opanci. Drugarica se uvila još u crnu ''štrikanu'' maramu. Pušku i šmajser smo stavili u saonice.

Kad smo krenuli, bilo je prošlo podne. Put je vodio prema staroj kaznioni. Na neki kilometar od Laćarka, upravo kada smo se našli na otvorenom polju, počeo je padati i prvi sumrak. Razgovarao sam sa kočijašem, koji se žalio na trome i lenje konje, a naročito na belog dešnjaka. Razgovor se vodio da skratimo vreme. Hladan vatar počinjao je već da brije.

Odjednom, opazismo kako nam, na jedno 300 metara od nas, ide ususret oko petnaestak saonica. Osuđenici. Voze neka drva u pratnji kaznionske straže i oko tridesetak ustaša. Razdaljina se sve više smanjuje. Sneg je toliko debeo da se sankama ne može ni levo ni desno. Već samo pravo. Pogledali smo jedno u drugo. Šta daradimo? Puška mi je pozadi u saonicama, gde je takođe nastalo komešanje. Naša odluka je bila da poskačemo sa saonica i da prihvatimo borbu. Ali je naš kočijaš, postariji čovek, pokazao veću pribranost. ''Samo mirno'' rekao je, ''sačekaj mo još trenutak, da vidimo kuda će fašisti, jer se ispred nas, na sto metara, put krača i jedan vodi ulevo Vidiš, dodao je, oni će skrenuti baš tamo. A ako pođu na nas, onda pucajte, zna se. Poskakaćemo sa saonica i šta bude! Smaknućemo makar po jednog.''

Drug koji je sedeo odostrag spremio mi je pušku, a sebi šmajser. Svi smo gledali u raskršće. Dolazio je odlučan trenutak. Naši konji dosta su lenji i teško se kreću, a to je za nas spas. Gledam - Fruška gora čini mi se dalje nego što je u stvari. I pomislim: nikad više neću tamo stići... Kad prve saonice skrenuše levo. Zatim druge, treće. Poslednje jedva skrenuše, a i mi smo već tu. Kočijaš bije po dešnjaku, lenjivcu, kao po zemlji. Ali, konj se uzjogunio, povlači ustranu sanke i mi se preturismo. Samo drugarica ostaje u sankama. Pridržava pušku i šmajser dok mi pokušavamo da ispraviomo sanke. Poslednji robijaši još uvek blizu nas, viknuše: ''Treba li pomoć?''. Ali kočijaš viknu u sav glas da ne treba. Kad smo, zatim, produžili put do Kunlovog salaša, nastala je priča i komentari svake vrste. Šala je uvek dobrodošla. Naročito kad se sve dobro svrši.