[Šuki]

Ako imate neki dobar citat ili odlomak iz knjige koju ste procitali ili pak tako nesto nasli na netu podelite sa nama...

[Šuki]

Momo Kapor - Snezana

Jedne Nove godine, ne secam se vise koje, izadjoh pred jutro na ulicu.
Bilo je to u ono daleko vreme dok je jos padao sneg i jelke bile
prave, a ne plasticne.

Ulica je bila zasuta slomljenim staklom i odbacenim sarenim kapama
od kartona. Ucini mi se da u snegu vidim jednu palu, izgubljenu zvezdu.

Jesam li rekao da je ulica bila pusta, i duga, i bela, i bez zvuka?

Tada je ugledah kako ide prema meni. Bila je ogrnuta belim kaputom
ispod koga je svetlucala duga vecernja haljina, tako nestvarno tanka,
i tako pripijena uz njeno telo, kao da je sasivena od magle i paucine.
Gazila je sneg u lakim sandalama, koje su uz nogu drzala samo dva
jedva vidljiva zlatna kaisica. Pa ipak, njene noge nisu bile mokre.
Kao da nije dodirivala sneg. Jednom rukom pridrzavala je ovratnik
kaputa, a u drugoj nosila malu barsku torbicu od pletenog alpaka,
istu onakvu kakve bake ostavljaju u nasledstvo najmilijim unukama.

Jesam li rekao da je plakala i da su joj se suze ledile na licu,
poput najfinijeg nakita?

Prosla je pokraj mene ne primetivsi me, kao u snu. U prolazu
obuhvati me oblak nekog egzoticnog mirisa. Nikad ga posle nisam
sreo. Nikada je posle nisam sreo. Da, bila je plava. Ne, crna. Ne,
ridja! Imala je ogromne tamne oci; u to sam siguran.

Zasto je napustila pre vremena novogodisnje slavlje? Da li je
neko ko je te noci bio s njom zaspao ili odbio da je prati? Da li
se napio i bio prost?

Da li je to, u stvari, bila Nova godina? Jesam li mozda jedan
od retkih nocnih setaca koji je imao srecu da je vidi licno?

Ili je to bila Snezana kojoj su dojadili pijani patuljci?

Ali, zasto je plakala?

Jesam li vec rekao da sam ovu pricu napisao samo zbog toga da
je ona mozda procita i javi mi se telefonom?

Vec vise od petnaest godina razmisljam o tome zasto je plakala
one noci.
 

[Šuki]

Robert Falgam - Neobicne misli o obicnim stvarima

Sve sto treba da znam naucio sam jos u vrticu

Svakog proleca, tokom mnogih godina, imao sam zadatak da napisem svoju licnu izjavu o tome u sta verujem: moj moto. Kada sam bio mladji, taj dokument je imao mnogo stranica; trudio sam se da sve spomenem, pazio da mi nista ne promakne. Dokument temeljan i opsiran kao presude Vrhovnog suda, kao da se recima mogu resiti svi egzistencijalni sukobi.
Poslednjih godina moj moto je postao kraci – ponekad je cinican, ponekad komican, ponekad obicno intoniran – ali pisem ga i dalje. Nedavno sam pokusao da sustinu svojih uverenja sazmem na samo jednu stranicu i napisem jednostavnim recima, mada svestan da to podrazumeva vrlo naivni idealizam.
To nadahnuce, da budem sto sazetiji, doslo mi je na benzinskoj stanici. Rezervoar starog automobila napunio sam do vrha visokooktanskim gorivom super de luks. Moja stara krntija nije, medjutim, mogla da ga svari i dobila je napad – motor je neprekidno kasljucao i gasio se na raskrsnicama, podrigivao na nizbrdicama. Shvatio sam. I moja glava i moj um povremeno pokazuju iste simptome. Progutam li previse visokosadrzajnih informacija, i ja cu dobiti napad, egzistencijalne vrste: kasljucati i gasiti se na raskrsnicama gde treba doneti zivotne odluke, jer uvek – ili znam previse ili premalo. Zivot nije izlet.
Tada sam shvatio da vec znam vecinu onoga sto smatram vaznim za smisleni zivot – i da uopste nije komplikovano. Ja znam. I znam odavno. Medjutim, i ziveti tako – to je vec druga stvar. Evo dakle, ovo je moj moto:
SVE STO TREBA DA ZNAM o tome kako treba ziveti, sta raditi i kakav biti, naucio sam jos u vrticu. Mudrost me nije cekala na vrhu planine, na kraju drugog uspona skolovanja, nego se krila u pesku decjeg igralista. A evo sta sam tamo naucio:

Sve podeli sa drugima.
Igraj posteno.
Ne muci ljude.
Svaku stvar vrati gde si je nasao.
Pocisti za sobom.
Ne uzimaj ono sto nije tvoje.
Kada nekoga povredis, izvini mu se.
Peri ruke pre jela.
Pusti vodu u toaletu.
Topli keks i hladno mleko su zdravi.
Zivi uravnotezeno: malo uci, malo razmisljaj, crtaj, slikaj, pevaj i plesi, igraj se i radi – svaki dan od svega pomalo.
Svakog poslepodneva odspavaj.
Kad izadjes u svet, budi oprezan u saobracaju, drzi se za ruke i ne udaljavaj se od svog druga.
Ne zaboravi da cudo postoji. Seti se semenke u plasticnoj casici: koren je krenuo u dubinu, stabljika u visinu, niko ne zna zasto i kako, ali tako je sa svima nama.
Zlatne ribice, hrcci, beli misevi, cak i semenke iz plasticne casice – jednom moraju da umru. I mi cemo.
A zatim se setite svojih prvih slikovnica i prve reci koju smo naucili – najvece i najvaznije od svih reci – VIDI.

Sve sto treba da znate sadrzano je negde u ovom spisku. I zlatno pravilo, i ljubav, i temeljna pravila higijene. Ekologija i politika, ravnopravnost i zdrav zivot.
Uzmite bilo koje od tih pravila, dodajte mu teske, odrasle i zvucne reci i primenite na zivot svoje porodice, posao, drzavnu politiku, svet u kome zivomo – i videcete da ce pravilo ostati jasno, tacno i cvrsto. Zamislite, koliko bi bolji bio nas svet kada bismo svi – citav svet – oko tri popodne pojeli malo keksa i napili se mleka i zatim prilegli da malo odspavamo. Ili kad bi se sve drzave pridrzavale pravila da svaku stvar vrate tamo gde su je i nasle i da pociste nered za sobom.
Kao sto je istina, ma koliko smo vec odrasli, da je, kad izadjemo u svet, najbolje drzati se za ruke i ne udaljavati se od svog druga.
 

[Šuki]

Suzana Tamaro - Idi kuda te srce vodi

"...put koji si presla nije prav vec pun raskrsnca. Na svakom koraku bio je po jedan putokaz koji je oznacavao razlicite pravce; na jednu stranu vodi puteljak, na drugu travnata staza koja se gubi u sumi. Jedan od tih puteva izabrala si nasumice, neke druge nisi ni videla; ne znas kuda bi te odveli oni kojima si okrenula ledja, da li na neko bolje ili gore mesto; ne znas, ali u svakom slucaju se kajes. Mogla si nesto da ucinis a nisi, vratila si se umesto da krenes napred. "Il gioco dell'oca", secas se? (drushtvena igra poput "Ne ljuti se choveche", prim. prev.).
Zivot se manje vise odvija na isti nacin.
Duz raskrsca tvog puta sresces i druge sudbine: da li ces ih upoznati ili ne, prozhiveti ih do kraja ili ih napustiti, zavisi samo od odluke koju moras doneti u jednom trenu. I mada to tada ne znas, od toga da li ces nastaviti pravo ili negde skrenuti, zavisi cesto i tvoj zivot, kao i zivoti tvojih najblizhih."

"Znas u cemu gresimo? Verujemo da je zivot nepromenljiv i da kad uzmemo jedan pravac moramo njime da idemo do kraja. Sudbina, naprotiv, ima mnogo vise maste od nas. Upravo kada poverujes da iz jedne situacije ne postoji izlaz i kada tvoje ocajanje dostigne vrhunac, brzinom iznenadnog udarca vetra sve se promeni i preokrene i sledeceg trenutka shvatis da zivis jedan novi zivot."

"Gresiti je prirodno, ali otici a ne biti svestan svojih gresaka, ponistava smisao jednog zivota. Stvari koje nam se dogadjaju nisu nikada same sebi cilj, i one imaju svoju cenu; svaki susret, svaki, pa i najbeznacajniji dogadjaj, ima neko znacenje. Sebe cemo razumeti i spoznati onoliko koliko smo spremni da ih sve prihvatimo, koliko smo sposobni da u svakom trenutku promenimo pravac i da ostavimo staru kozu kao guster izmedju dva godisnja doba."

"Mozda ces me razumeti tek kada budes starija i kada predjes onaj tajanstveni put koji od nepomirljivosti vodi do samilosti.
Samilost, pazi, ne sazaljenje. Ako me budes sazaljevala, sici cu kao oni zli duhovi i napravicu ti gomilu pakosti. Isto cu uciniti i ako budes stidljiva umesto skromna, ako se budes opijala praznim razgovorima umesto da cutis. Eksplodirace lusteri, poletece tanjiri sa polica, gacice ce zavrsiti na lusteru; od svitanja do duboko u noc necu te ostaviti na miru ni trenutak.
To naravno nije tacno, necu uraditi nista od toga. Ako me bude negde i ako budem mogla da te vidim, bicu samo tuzna, kao sto sam tuzna kad god vidim unisten zivot, jedan zivot u kojem se put ljubavi nije ispunio.

Cuvaj se. Svaki put kada, sazrevajuci, budes htela da promenis nesto sto je pogresno u ono sto je ispravno, ne zaboravi da prvu revoluciju treba izvesti u sebi samoj, prvu i najvazniju. Boriti se za jednu ideju, a nemati ideju o sebi, jedna je od najopasnijih stvari koje mogu da se dogode.

Svaki put kada se osetis izgubljenom i zbunjenom, pomisli na drvece i seti se kako ono raste. Ne zaboravi da jedno drvo sa velikom krosnjom i malim korenjem iscupa prvi nalet vetra, dok kroz drvo sa mnogo zila i malom krosnjom i sokovi jedva proticu. Korenje i krosnja moraju da rastu zajedno; moras da budes istovremeno u stvarima i iznad njih, samo tako ces moci da ponudis hlad i zaklon, samo tako ces se, kad za to dodje vreme, okititi cvetovima i plodovima. ("Ko nije drvo razumeo prvo, pa tek onda sadio, taj nije nishta uradio... I shvatice, kad-tad, da ne zna sta je hlad." )

I kada se pred tobom otvore mnogi putevi a ti ne budes znala kojim da krenes, nemoj poci bilo kojim, nego sedi i sacekaj. Disi duboko i s poverenjem u sebe, onako kako si disala onog dana kada si dosla na svet; ne dozvoli da ti nesto odvuce paznju; cekaj, i dalje cekaj. Budi mirna, cuti i slusaj svoje srce. Kad cujes njegov glas, ustani i idi kuda te ono vodi."
 

[Šuki]

Djordje Balasevic - Jedan od onih zivota

Upoznao sam je na keju...

Upoznao sam je na keju, u jednom kafiću koji ne radi više.
U stvari, ne...
U tom kafiću sam je samo sreo prvi put.
Upoznao je nisam još uvek?
Moj lepuškasti drugar se tih dana šmeckao sa njom, i ja tu realno nisam imao šta da tražim? Sale Saks je bio kao reklama za žilet. Puno pipkanja po licu i zadovoljnih osmeha, a veoma malo teksta.
Bio je prvi jun, i ne sećam se zašto smo te godine tako rano išli na more, ali njemu se to učinilo kao sjajan povod da joj se obrati.
- Mogla bi mi dati adresu. Da ti se javim jednom kartom.
Stajao sam korak dalje, i istog časa poželeo da odustanem od puta, shvativši da ćemo se mimoići sa letom? Leto se upravo gnezdilo u njenoj kosi...
- Bila sam i ja u Istri. Doduše zimi. A čula sam da je i septembar božanstven? Baš me zanima kad je najlepše?
Srđa je još prvog jutra kupio špil razglednica, marku zalepio besprekorno, firmopisački nacifrao Njeno ime i adresu, ali dalje od datuma nije išlo.
- Smisli ti nešto Petraš. Ti si dobar u tim stvarima.
OK.
Ništa lakše.

Saznao sam u koje doba godine je ovde najlepše.
U ono doba godine kad si ti tu.
 

[Šuki]

Desanka Maksimovic - Slovo o ljubavi

Ima u dusi mojoj oziljak koji samo u snu boli.
I ne znam od kog bola on je ostao,i da li je to bilo jutro ili suton kad se urezao u moju dusu. Takva je nasa dusa.
Ispunjena uspomenama koje nas rastuze,nasmeju,zabole. Ponekad namjerno diramo te stare oziljke iako znamo da nas ceka neprospavana noc.
Pa onda kroz prozore gledamo u neko tudje nebo i uzalud trazimo one zvjezde ka kojima smo nekad davno upirali ceznjive poglede i samo njima odavali tajne prvih mladalackih ljubavi.

Pa se naprezemo da cujemo onaj ljetni povjetarac sto je saputao u krosnjama drveca ispod kojeg smo se, drzeci svoju prvu ljubav za ruke, skrivali od radoznalih pogleda.
Ali, umjesto tog sapata samo uzdah srca svoga cujemo. Prohujalo je vrijeme i mnoge vode protekle, .nema vise ni parnjaca ni zvizduka vozova koji su najavljivali da smo blizu onog koji nas na nekom sivom peronu ceka uzdrhtalog srca.
Niti iscekivanja postara da nam glas od voljene osobe donese pa da po ko zna koji put procitamo rijeci koje su drhtavom rukom pisane; "ljubim te", "mislim na tebe", "nedostajes mi".
Pa prislonimo pismo na grudi i uzdahnemo od nekog slatkog bola sto nam kroz srce mine. Od svega ostase samo uspomene od kojih se pobjeci ne moze.
Cak i kada bi znali put sto vodi u zaborav, mi nebi posli njime.Vec se uvijek istom stazom vracamo sto vodi do mora uspomena. I uronimo u te talase koji nas miluju,nose,vuku u dubine.
I plovimo, plovimo ka onim nekim dalekim, nedostiznim obalama sto nas svake noci zovu i mame. I onda se odjednom probudimo jer se uplasimo da cemo potonuti u tom uskovitlanom moru uspomena. A kad se pogledamo u ogledalo, vidimo ispod ociju nekoliko sitnih kapi, blistavih, slanih.

[Šuki]

Djordje Balasevic - Tri posleratna druga

Slusala je moje srce, naslonivsi mi glavu na grudi, kao mali indijanac na zemlju.
Pomilovao sam je po kosi, i poljubio joj prstice, smirene na mom desnom ramenu.
- Radi li?
Klimnula je glavom, i to je bio prvi pokret koji je ucinila posle nekog vremena.
Znam da radi, mila. Dobro je to srce. Malo kasni, ali kucka tu i tamo.
A narocito kucka tu. U tvojoj sobi.
Pajaci su me zabezekmnuto gledali.
U redu je, momci. Volim ovu devojku. Ne brinite nista.
U stara dobra romanticna vremena, kad kontracepcija jos nije uzela maha medu omladinom, smrtno smo cvikali od devojcura koje bi mogle pokusati da nas "navuku na bebu".
Vremena se menjaju.
Zagrlio sam je cvrsto, i ona se priljubila uz mene, dovlaceci cupav pokrivac sve do ociju.
To mi se jos nije desilo.
Znam, nije lepo da pricam o tome, ali proslavio sam i dvadesetogodisnjicu gubljenja nevinosti.
Ne, nije mi bila prva.
Ali, bila je prva sa kojom sam se "voleo", nadajuci se da ce neko od nas zatrudneti.
 

[Šuki]

Meša Selimović

Sad sam shvatio: to je prijateljstvo,ljubav prema drugome. Sve
drugo moze da prevari to ne moze. Sve drugo moze
da izmakne i ostavi nas puste,to ne može,jer zavisi od nas
Ne mogu da mu kazem : budi mi prijatelj. Ali mogu da kažem,
biću ti prijatelj.
Ali, bilo ovako ili onako,u njegovo prijateljstvo
nisam mogao sumnjati. Zavolio sam ga, znam po tome
što mi je postao potreban,što nisam zamjerio
ničemu ma šta da je rekao ili učinio, i što mi je sve njegovo
postalo važno.
Ljubav je valjda jedina stvar na svijetu koju ne treba
objašnjavati ni tražiti joj razloge.
Pa ipak to činim, makar samo zato da još jednom
pomenem čovjeka koji je unio toliko radosti
u moj život. Pitao sam ga jednom,kako to da je baš meni
poklonio svoje prijateljstvo. PRIJATELJSTVO SE NE BIRA,ONO BIVA
KO ZNA ZBOG ČEGA, KAO LJUBAV... A nista ja nisam poklonio tebi
već sebi...

[Šuki]

Djole Balasevic-Jedan od onih zivota

Te noci sam joj ocutao najlepše reci koje znam...
Jednom je rekla da bi sve dala da cuje to što ocutim, i otkrio sam joj tajnu o starom drvetu koje raste na nicijoj zemlji izmedju devet salaša, u fantazmagoricnoj oazi koja se u Sahari zita prividja samo onda kada se to njoj prohte, tako da ni najprefriganijim geometrima nikad nije opšlo za rukom da je osvoje svojim instrumentima...
I tako, obicno u nekoj vedroj noci, roj Neizgovorenih Reci nepovratno odbegne iz košnice misli i u potrazi za novim mestom sumanuto pokušava da otkrije precicu do najblizih zvezda, ali zna se, još niko sem prevejane skitnice Pogleda nije uspeo da dospe do Tamo...
I onda, pred zoru, kad posustalo krenu da se stropoštavaju, Vetar probere najlepše, podmetne pod njih svoje paperjaste uvojke, kao jastucice, i nezno povuce finu cetku te velike krošnje kroz svoje kose...
I Neizgovorene Reci ostaju da trepere u lišcu starog drveta zauvek, rekoh joj, kao miris tvoje kose na mom cešljicu od jantara...
"Zauvek?", pitala je uplašeno...
O, ne, ispravih se, izvini, zaboravio sam da "zauvek" ne postoji...
Jednog dana, dakako, strovalice se i to stablo, oprljice ga Oluja šenluceci gromovima nad ravnicom, složice se kao kula od karata pod teretom Neizgovorenih Reci, ili polegnuti tiho i neprimetno, kao kazaljke na tri i petnaest, ko ce ga znati?
Ali naici ce cerga tog leta, i to ne Meckari ili Dzambasi, ni Gatari ni Korpari, nego Veseli Sviraci Tuznih Ociju, praceni crnim kosovima iz visokih Prekodonskih stepa, i još izdaleka, uspravivši se u sedlu, primetice u gustoj travi narocitu racvastu granu boje majskog sumraka, od koje bi se mogla izdeljati odlicna viola?
I, više nego dovoljno godina kasnije, mozda necija, mozda proseda, mozda bez ikoga, ti ceš ugledati belog leptira na jorgovanu, i širom otvoriti prozore mameci ga da ti sobu opraši polenom i prolecem. A ulicom ce prolaziti mali Cigan sa violom, videceš samo drozdovo pero na šeširu kako promice za šimširom, i zacuceš Neku Staru Dobru Nepoznatu Pesmu, koju prvi put slušaš, a godinama je znaš...
I zaplakaceš, istog casa...
I najzad shvatiti kako sam te voleo...

[Šuki]

Jovan Dučić

... Tuzni duhovi i melanholici su cesto mislioci i heroji, ali retko ljubavnici.Zene
vole samo veseljake koji ih zasmejavaju i iznenadjuju.Zena mrzi coveka koji
je smesan,ali uziva u coveku koji joj sve drugo napravi smesnom.
Zena je nosilac
radosti, i ne ceni nego ono sto zraci i razdragava.Za nju vise vredi covek
duhovit nego dubok, a vise blistav nego duhovit.Zena voli lezerne ljude jer joj
oni prastaju njene lezernosti i radoznalosti:i voli porocne, jer se zene daju za
porok a ne za vrlinu.Njih plasi vrlina koliko i um,jer um covekov zena smatra
za lukavstvo i za svirepo oruzje prema zeni.Voli beznacajna ceretala,jer je za-
dovoljna varoskim spletkama,uziva u ulicnim hronikama.Zena se ne sluzi lazi
da napadne,nego da se odbrani.Nikad ne pitajte zenu da vam kaze nesto iz
svoje proslosti.Nijedna nevoli da ima proslost,niti joj daje kakvu cenu,a ako je
i krije to nije da bi je sacuvala za sebe,nego da vas ne izgubi.Zena voli coveka
dok joj veruje.I onda kad ga ne voli ona trazi da joj ipak veruje.Kad je ne
drzite za dobru,ona veruje da je vise ne drzite ni za lepu.A njoj nije dovoljno
ni da izgleda lepa,nego hoce da bude jedino lepa.Zena je dobra samo kad
voli, ali kad voli onda je visa od coveka......vredi koliko voli.

[Šuki]

Djole Balasevic-Tri posleratna druga

...Pegava je bila jedina devojka koja ga je ostavila...
Popac i ona išli su zajedno u gimnaziju, ali roditelji su je držali u karantinu, i to ružno pačence od nas ostalih nije bilo registrovano sve do prve godine faksa.Stari joj je bio neka aždaha u miliciji,o, nije vrteo pendrek oko prsta,štaviše, imao je svog šofera ugrađenog u morbidni crveni BMW, i sa distance je delovao sasvim pristojno, ali... Pegi Su je za svaki slučaj bila na gospođu mamu. Upisala je tehnologiju, mislim, i krajem tog leta se pojavila na Štrandu u jednostavnom crnom kostimu, koji je, onako bestidno jednodelan, u momentu zasenio premijerne tange i osramotio tufnice i volančiće na bikinima raznih kalibara i formata. Priznajem bila je moj tip, genralno, ali bila i tip mog prijatelja, sasvim konkretno, i na vreme da nešto ne pokvarim, povukao sam se na pristojnu razdaljinu, sa koje sam ipak mogao da posmatram dve siluete, zapričane u pesku velike rečne plaže.Tih dana pozirali su za plakat ljubavnog filma... Sunce se zaplitalo u vrhove jablana, i, kotrljajući se kroz krošnje kao narandža, spadalo na niske grane. Lagano, u uobičajenoj fotomontaži, klik-klik, zatvarali su se suncobrani,šareni peškiri nestajali su jedan po jedan, a njih dvoje su i dalje pričali i pričali... Ona, već u majci, obgrlivši kolena rukama, i on tobož neobavezan sa laktovima u pesku, a glavom visoko u oblacima... Pegava je imala drugaricu ružnu ko san pijanog mornara, što Martinu nije smetalo da naskoči na nju i jedno vreme smo sretno izlazili u kvartetu. Onda sam ipak malo prelistao enciklopediju, i potvrdio svoje sumnje da petočlani kvartet nije najbolje rešenje.

Slutio sam ko bi to mogao biti tehnološki višak i iskoristio sam svoje pravo na otcepljenje. Lufter je brzo šutnuo gabora ali se šaranski odmah upetljao u drugu vezu, Popac i Pegava bili su zagrljeni " sijamski ", i ako su nekoliko puta pokušali da ih razdvoje hirurškim putem, nas trojica mesecima nismo imali kvorum.
Sve do zimskih ferija... Još na ceremoniji otvaranja zimovanja pobrkali smo se sa veselim Slovenkama iz susednog železničarskog odmarališta. Mene je usvojila Lidija, maskota tvornice gornjeg rublja, Martin je pretežno visio kao ofinger, a Popca je primila na obuku vaspitačica iz Škofja Loke, koja je drmala pivo manirom iskusnog sezonskog radnika i verala se na smučkama tamo gde i divokoze idu okolo. Ne znam čime su je hranili, ali mogla je da nas brani, zlu ne trebalo, i te duge tople zime mladom Popovickom nije bilo lako. Bio je eksploatisan kao šusterski kalfa, i sigurno je to bio razlog što je ostavio izmišljenu adresu i pogrešan broj telefona kad je na kraju ferija, skinuvši ponosno " L " tablice, sav sretan uskočio u autobus. Sretni nikad ne razmišljaju o sreći. To je posao za nesretne. Svi primete sreću u nesreći, a o nesreći u sreći razmišljaju samo blesavi. I iskusni... Popac nije bio ni od jednih ni od drugih. Bio je jednostavno uspaljeni klinac koji je dospeo u modu kod curica, u sad već davno prošlom vremenu, kad je tek svaka deseta radila " one stvari ". Hormoni su mu prokuvali na minus dvadeset i on je tog januara video sve zvezde. Ali više nikad nije video Pegavu...

Nije bilo moderno prvi se javljati devojci, moj drug je propustio nekoliko dana, pa nedelju, pa nekoliko nedelja... Onda više nije znao šta bi joj rekao. Predavanja su uveliko počela a ona se i dalje vodila kao nestala osoba. Popac nas je naterao da se zakunemo na Bibliju da nismo ocinkarili za Slovenku, sve češće smo, kao slučajno, prolazili ulicom u kojoj je "neko" stanovao, ali pošto se zavesa na jednom prozoru nije pomerala, ipak je aktiviran telefon. Zvanično saopštenje bilo je da su odselili, da je Tata Pandur premešten u drugi grad, i da ne vredi više zvati na taj broj...
Svaki Lufterov problem apsolvirao sam do korica, ali Popac nije bio od onih koji se ispovedaju... Ostalo mi je nepoznato koga je zvao i gde je tražio svoju devojku, ali kad je pretražio sve, odjednom je počeo da je pronalazi u drugim curicama. Neke su imale takav nosić, neke su hodale kao ona, ili se smejale na isti način, zabacujući lepim pokretom glavu malo udesno, neke su slično njoj ćutale, neke pričale, i Popac ih je narednih godina vodao kao avganistanske hrtove, sakupivši, malo po malo, puno raznih detalja svoje velike ljubavi. Ali nikad mu nije uspelo da ih sve sastavi...

[Šuki]

Djole Balasevic-Jedan od onih zivota

Kišica je zavela strogi policijski čas u Njegoševoj…
Gurkajući se oko mesta na kalendaru, Oktobar i Novembar su malo protresli gusto sito oblaka, prosejavši samo one najsitnije kapi na ispruženu bronzanu ruku gnevnog spomenika ispred Gradske Kuće…
Zvanično bi se, možda, i moglo izjaviti da je vladala tišina, ali ta tišina je za moj ukus bila preglasna…

Na samoj ivici vibracije, učinilo mi se… Ova varoš se, izgleda i ne gasi više. Ostaje uključena na nekoj potmuloj frekvenciji, kao da radi "u leru" čitavu noć…
Pučina opustelog trga je odjednom potpuno sludela moj kompas. Bio sam tako izgubljen da mi je izgledalo prosto nemoguće da postoje samo četiri strane sveta? Odoka sam izračunao najdužu dijagonalu, nadajući se da ću se do njenog suprotnog kraja nekako setiti gde sam to pošao…

Sa katedrale se odronilo jedno "plong", ali to nije bio pravi udarac zvona…
Verovatno je, preturajući po policama na gluvom crkvenom tavanu, zvonar nahotice pomerio tučak velikog mesinganog avana… Pola jedan, jedan ili pola dva? Svašta je to moglo da znači… Ali svejedno… Anamaria će ionako tek za sedam godina napuniti taj trenutak… Dobra mera vremena izmedju nas… Sedam godina su kofer u koji može stati strašno puno stvari. Ako umeš da pakuješ, naravno… To što meni ne trebaju više neke sitnice koje njoj trebaju sve više, ne daje mi pravo da je nagovaram da ih ne trpa unutra… Njen kofer, na kraju krajeva… Poznao sam u sebi pepeo vatre koja se u njoj tek rasplamsala, ali nisam pokušavao da je odvratim… Do pepela se i stiže jedino preko vatre…

Nema tih reči koje mogu nadomestiti šibanje godina u lice, i nema te priče od koje se može isplesti mreža za hvatanje vremena…
Za sedam jeseni, koji minut posle pola jedan, jedan ili pola dva, i ona će negde zastati pod zamuckujućim plavim neonom sa reklame iznad izloga prodavnice modne obuće… i onda će znati… Sivi dah uspomene pažljivo će oduvati prašinu sa smešne stare ogradice od posesivnosti koju sam jednom uzalud dizao oko skrivenog senovitog vrta u kom su pupile njene ambicije… Uzdahnuće, verovatno… Čestice sjaja rastopiće joj se načas u pogledu, kao odraz udaljenih zvezda u vodi… Biće sama , nadam se…
Jer, tad će se u ritmu njenog pulsa možda pojaviti ona uznemirena i ključna sinkopa koju sam poslednjih dana uzalud osluškivao u odjecima naših tišina… Tišina… Da…
I onda će znati da je jedina koju sam ikad voleo… Da sam sve druge voleo tamnom stranom srca…Štedeći se… Učeći se kako ću najbolje voleti nju… Kada je konačno nadjem…

[Šuki]

Milovan Vitezovic-Milena iz Knez Mihailove

Neki ti nista ljudsko ne bude strano!
Neka ti nista zensko ne bude strano!
Zena nije prirodno agresivna,osim kada te napada iz tvog srca!
Ne veruj da postoji samo jedno sunce!Ne veruj da postoji samo jedna sloboda!Ne veruj da postoji samo jedna ideja!Ne veruj da postoji samo jedna ljubav!Ali ne sumnjaj da postoji samo jedan zivot!
Pamti pa vrati!
Pamti pa se uzdrzi!
Sve to jednom mora proci!Zar ne?
Zivi za poslednji put.Poslednji put je lepsi nego prvi put,zato sto je neponovljiv!

[Šuki]

Momo Kapor-Mnogo beogradskih devojcica luta po svetu...

Beogradska deca prodaju djindjuve na Karlovom mostu u zlatnom
gradu Pragu (A koliko do juce, sazaljevali smo jadne Cehe!);
najotmenije beogradske devojcice rade kao garderoberke u Njujorku,
ili konobarice u Parizu, bebisiterke po londonskim predgradjima;
slabo placeni fotomodeli u ledenom Stokholmu. Neke od njih rade
nocu, a danju studiraju. Zive na crno.
Smrsale su i prerano sazrele, ali to kriju kada se javljaju
kucama i kazu da im je super.
Baka ima slabo srce. Otac ce da im se napije od muke. Mama
redovno brise prasinu u njihovoj decijoj sobi, vetri i menja bele
rade u vazi, kao da ce iznenada banuti poput vetra, baciti torbu
na divan i s vrata povikati: "Sta ima da se klopa?"
... Jednostavno, svima nedostaje ona stara recenica koja je
davala ukus svemu: "Izvadi kosu iz supe!"
Cute, a nad zelenom salatom u ciniji lebdi sledjeno, neizgovoreno
pitanje:
"Boze, ima li ono dete tamo ista za jelo?"
I sad ta njihova princeza, ta maza i miljenica, najpametnije
dete u citavoj skoli, sluzi neke glupe strance koji, da je pravde,
ne bi mogli ni cipele da joj ciste...
Ipak, jednog dana, vratice se devojcice, iscrpljene zivotnim
bitkama, pomalo umorne, pomalo utucene, sa ocima kojima je Zapad
uspeo da ugasi onu skrivenu iskricu, naivnost i nadu; cudno
stedljive (A bile su uvek male raspikuce), sigurne u sebe, pune
nepoverenja prema svima, s blagim stranim akcentom.

[Maša]

evo malko poezije...


Zaklinjanje - Jevgenij Jevtušenko

Na mene misli u prolecnoj noci,
Na mene misli svake letnje noci,
Na mene misli u jesenjoj noci
Na mene misli svake zimske noci.
Nek nisam s tobom, nek sam u samoci,
Nek sam daleko i ne mogu doci,
Svoj san o meni ipak predaj noci
U hladnjikavoj posteljnoj mirnoci,
Sto godi kao more mekih noci.
Dok traje dan, ne misli nikad na me,
Dan sve okrene tumbe, pun galame,
Uz vinske case i dimljive tame
Viziji dana iskopa mnoge jame
teznje tvog dana neka hrle same
Ali u noci uvek misli na me.
Osecas li, kroz dozive sirene,
Kroz vetar kada k oblacima krene
Svu patnju moju, i sta si za mene
Tamo, u sobi gde su uske sene,
Gde sklapas oci, jer pune su zene
Bola i srece sto se casom smene.
Preklinjem te u tihanoj tisini,
Ili uz tutanj kise u visini,
Ili u sneznoj blistavoj belini,
Il kroz san sto se ko java cini
Na mene misli u prolecnoj noci,
Na mene misli svake letnje noci,
Na mene misli u jesenjoj noci,
Na mene misli svake zimske noci.