ЉУБАВИ МОЈА
Љубави моја дођи, ни сада,
У овом часу, ја тебе немам.
Опрости љубави, први пут,
После свих ових година,
Тек на трен те заборавих.
Опрости старој луди,
Која је знала да те насмеје,
И најлепше љуби.
Тако ти си увек говорио.
А ја то знала сам, сваки пут,
Док сам те држала у наручју.
Сећаш ли се љубави,
Довело те је небо,
Једног обичног поподнева.
Лутао си падинама планина снова.
Био си сам, уплашен.
Бојао си се, бојао си се новог,
И понекад, тек понекад,
Очи би ти засјале,
А то, ја сам видла.
Сећаш ли се једини,
Сећаш ли се,
Како сам те гледала,
Како си ме гледао?
Зима је дошла.
Тек једном, моје усне,
Додирнуше ти врат.
Ни сама не знам како,
Ни сама не знам кад.
Пролазило је време,
Падаше последњи снегови.
Хоћеш ли ме ти једном пољубити ?
Упитала сам те.
Пришао си, осетила сам твоје усне,
Љубио си ме, и ја сам тебе љубила,
Онда сам отишла, и вратила се,
И увек сам се враћала.
И смејали смо се, и волели исте ситнице,
Волели јутарње сунце, волели ноћи,
И дуге хладне зиме.
Пролазиле су нам године,
Говорио си, једном ћу отићи,
Једном ћу морати отићи,
И плакала сам, ти плакао си са мном.
Наједном, морао си поћи,
На растанку ти рекао си, јавићу се,
Рекао си, доћи ћу,
Доћи ћу теби љубави, једном,
Сад’ морам ићи.
И сретала сам те.
Сретала у ноћима, сретала у мислима,
И љубила сам те, и чувала те,
У сећању, у сновима,
И нисам дала да ми те краду.
Нисам те заборавила,
Нисам могла да заборавим,
Твој смех, твоје руке,
Твоје пољубце, тебе.
У сваком дану,
У свакој ноћи, без тебе,
Још памтим, памтим додире,
Које даривао си ми ноћима,
Памтим јутра,
И сунце, које милова ти лице.
Ево чекам љубави, чекам да дођеш,
Опет је обично поподне, желим да те видим,
Још једном, да осетим додир твојих руку.
Желим да кажем оно што ти,
Годинама си знао,
А знао си да волим,
Јер у дугим ноћима звао би,
А ја бих долазила,
И у сновима ти љубила лице, усне.
Једини, љубила сам те, држала у наручју,
Шаптала, смејала се, понекад плакала,
И увек волела.
